Promena

Promena. Koliko “strašna” reč! Danas, kada život posmatram iz skroz desetog ugla u odnosu na ranije, promena je za mene reč koja dobija sasvim novu dimenziju.

Sada bih mogao da probam sa: “Promena – mmm kako se lako razmazuje po hlebu! Promena – kako je lepa i jednostavna! Promena – ma prste da poližeš! PROMENA. Zvuči kao scenario neke reklame za novi puter namaz sa alpskih pašnjaka. Kad na svoje omiljeno toplo pecivo namažete “Promenu”, pa preko toga ovogodišnji bakin džem od kajsija, pa šolja mleka (može i čaj za nas intolerantnije na laktozu) i prelepa pesma u pozadini, postoji li lepši početak jutra za svakog od nas? Kada ga upotpunimo kriškom ili parčetom dobre, stare “Promene”?

Sada sklonimo navodnike i veliko slovo sa promene i pročitajmo je ponovo, kao nekad. Promena. Ne znam za vas, ali ja i dalje toliko želim tu krišku sa “Promenom”! I dalje za mene predstavlja taj slatki namaz kojim možeš da započneš dan. Ne plašim se više promena. Lažem, plašim se ali mnogo manje nego pre samo par meseci. I radim na tome da to osećanje nestane i zauvek ostane samo ono lepo što nas za promene vezuje. Promene su nešto najnormalnije i najprirodnije što na ovom svetu imamo. Samo smo to zaboravili na našem putu odrastanja.

Pokušaću još plastičnije da vam predstavim. Smena dana i noći. Prosto. Zar to nije promena? Šta ima loše u svetlucavim svitanjima ili treperavim sumracima? Ne znam da li je lepši osećaj kada te prvi zrak Sunca ujutru nežno pomiluje po licu, ili te poslednji zagrli dok posmatraš svoj odraz u površini neke reke ili mora pored kojih uživaš. Smena godišnjih doba i sve što uz njih ide! Drugačije se oblačimo, drugačije planiramo dan, drugačije se hranimo, na drugačija mesta izlazimo, zaljubljujemo, odljubljujemo, praštamo, smejemo, drugačije misli nam se “motaju” po glavi! Ne primećujem da sam napisao nešto strašno u poslednjih par redova, a pišem isključivo o promeni. Najbitnije od svega je razumevanje. Ovo ću napisati verovatno još hiljadu puta ali nije mi teško. Hoću sa vama da podelim sve što sam stekao od životne i duhovne mudrosti na svom mlečnom putu što mi je pomoglo da se danas osećam jače, voljenije i hrabrije. Dok ne promenimo sebe ne možemo promeniti svet!

P.S. Ideja o blogu je došla ko zna kada u prošlosti kada sam se plašio i sebi da priznam a kamo li da nekome pomenem, a da mi se taj neko ne nasmeje u facu. Prve redove ovog teksta sam pisao u januaru ove godine, kada sam bio bez posla, zbunjen, na raskrsnici kako dalje i zašto, ne sluteći da sam upravo tim prvim redovima u kojima zvučim kao školovani copywriter prizvao sebi posao svojih snova, u kom toliko uživam, da puna dva meseca nisam stigao da napišem reč dalje od početka. Sve je moguće, i ovde sam da vam sve te mo(gu)ćnosti prenesem na papir. Hvala vam. ❤