“Vreme će pokazati ko je Ivana Sirena”

Od mog prethodnog obraćanja vama sa drugačijim, blogovskim tonom imam utisak da je prošla večnost, a ne samo dva meseca!?! Koliko je vreme ove 2020. godine uopšte i ostalo sinonim za prolaznost? Vremenu smo baš sve oduzeli, niko ga više ne poštuje. Ili je ono oduzelo sve nama? Sati se prelivaju u proteste, protesti se prelivaju u dane, dani u nedelje, nedelje u pikove talasa, talasi u mesece i tako u krug, u krug, u krug, u krug, igramo valcer ja i drug.

Ne znam ni ko mi je drug više u ovom momentu. Koronavirus jedino, ali da ga ne prizivam ovim putem, ukoliko neka sujeverna baka čita ovaj tekst. Mislio sam da, kako vreme prolazi, čovek postaje sve više svestan sebe, svojih prioriteta, ciljeva, svesti, ma čega god hoćete što ga okružuje i vredno i marljivo radi na svim tim stvarima da bi mu život bio lepši. Međutim, neko (od gore/od dole, ne znam više ni odakle) ima drugačije planove. Od 2020. su ljudi očekivali leteće automobile a jedino što leti su otkazi, psovke, suzavci, i eventualno ludi DJ Žeks sa svojim mlaznicama instaliranim oko ruke (zvuči kao nešto što bi moja baka naručila u sretna vremena preko Top Shop-a umesto drycooker-a ili Neckerman kataloga. Ljudi su očekivali da će nam sve biti dostupno na klik, a danas jednim klikom ne možemo da ugasimo i to malo zdravog razuma što nam je preostalo. Dok i njemu ne istekne rok trajanja. Čudna je stvar to vreme. Ispostavi se da ga nemaš baš u onim trenucima kada misliš da ti je ceo svet pod nogama i da tvoje vreme tek dolazi. Izvinite gospodine Vreme, a gde tačno dolazite? Možda vas dele na Zelenjaku iz cisterne umesto pijaće vode? Ili možemo da vas uhvatimo u letu kao nesnosan smrad koji se širi Beogradom svakog leta usled nedostatka kanalizacione mreže širom nepregledne periferije?

Ako mislite da ovo moje pisanije ima neku poentu, bolje da se razilazimo u miru već sada.  S druge strane, šta danas ima poentu uopšte? Radiš da bi živeo ili živiš da bi radio? Protestuješ da nešto menjaš ili menjaš da nešto protestuješ? Predsednik vodi zemlju ili zemlja vodi predsednika? Koronavirus ne postoji ili postoji da bi koronavirus…ŠTA?!? Ne znam ni odakle sam počeo niti gde ću završiti dok prsti prelaze preko tastature brzinom svetlosti jer više ne znaš šta može da se dogodi ni za pola sata, a kamoli sutradan ili za pet dana, nedelju, mesec. Opet ja o vremenu, ali moram jer me toliko povredilo i izdalo. Najlakše mi je u ovom haosu da budem ljut na vreme. Na nekog moraš biti, tako nam je zapisano u genetskom kodu. Srbi se odvajkada uvek nešto ljute.

Vreme baš nije na mojoj strani i ne teši me činjenica što trenutno nije ni na čijoj! Odluči se vreme, ti strani plaćeniku, za koga ćeš da radiš. Umoran sam, znaš? Rodiš se iz ljubavi, u blagostanju – HOP – vreme donese rat, inflaciju, besparicu, glad. Ja sam generacija koja je naučila pre ko je Radovan nego Vuk Karadžič, svoje kotrljajuće “R” sam kod logopeda vežbao uz reč embargo, a od Kosova i dan danas vučem traume jer me, zbog vremena, nijednog momenta ne podseća na manastire okružene poljima kosova i božura što inicijalno jeste. Taman kad pomisliš da je vučje vreme iz odjavne špice “Srećnih ljudi” prošlo – BAM: izvolite jednog “Milosrdnog anđela” gospodo, uz gratis osiromašeni uranijum, pa smo brže-bolje sa devet godina postali vrsni stratezi i hemičari iako smo sa sedam već bili profesionalni šverceri, politikolozi i Kasandre. Vreme je ubrzo po hiljaditi put dokazalo da nije na našoj strani jer čim smo ugasili požar zvani bombardovanje i život od sirene do sirene za vazdušnu opasnost – VOILA: hajte gospodo sada malo da rušite vlast. Prethodni put kad smo pokušavali da je rušimo tek ste učili da hodate, ali došlo je vreme da ste sa deset sasvim sposobni za to! Izvolite letke pokreta Otpora, sakrijte ih ispod bakinog kreveta za slučaj da vam policija zakuca na vrata i odlazite sa roditeljima svakodnevno na demonstracije umesto u pozorište ili na kolače. Ne bih sada da zvučim kao biografija prosečne srpske pevačice ali talenat za ples i muziku sam upravo ispoljio na protestima jer sam, kada me tata popne na žaridnjeru da imam bolji pogled na binu prepunu nepoznatih ljudi iz opozicije (!?!?), najbešnje igrao i pevao uz Modelsice i “Noć je vedra nad Srbijom”, koja je bila nekrunisana himna tih petooktobarskih promena (o koncertima u dnevnoj sobi koje sam priređivao mojima sa četiri godine uz pesme Merime Njegomir nekom drugom prilikom).

climate sign outside blur
Photo by Markus Spiske on Pexels.com

Jedva da je prošlo dve godine da prosešan 12-godišnjak može da se posveti svojoj svakodnevici bez učestvovanja medija i politike u svoje odrastanje – vreme je opet pokazalo svoje pravo lice – ubijen je premijer, ubica je u bekstvu, proglašeno vanredno stanje u čitavoj zemlji, a ja izašao sa časova i nosim drugaricu kući jer je baš tada našla da “dobije” prvi put. Sve bolje od boljeg! Za par dana stvari su se brzo vratile u normalu kada smo se porodično okupili ispred televizora da pratimo prenos sahrane i komentarišemo ko je doneo lepši venac na poslednji pozdrav tadašnjem predsedniku Vlade. Moglo bi se reći jedan izbor za Miss venca.

Da li je potrebno da napominjem dalje odlaske na proteste prilikom samoproglašene nezavisnosti naše južne srpske, toliko-spomenute-ovih-dana-na-mrežama-pokrajine-od koje-ću-se-ispovraćati-više i neka me sad spali grom od Svetog Ilije, ali ja zaista nisam rođen da budem 30 godina pretplaćen na priče o Kosovu!?! Da budem 30 godina etiketiran kao divljak i ubica samo zato što sam Srbin? Da budem 30 godina etiketiran kao žrtva jer su u ratu ubijali i Srbe? Da budem 30 godina etiketiran kao neandertalac jer potičem iz zemlje u kojoj ljudi nemaju za hleb, a prvi smo da se busamo u prsa da se na našem dvoru jelo srebrnom viljuškom pre engleskog. Evo zatresla se Elizabeta od te činjenice, hitno izgrickala tabletu protiv pritiska.  Da budem 30 godina etiketiran kao prodavac bele tehnike i ratni profiter samo zato što mediji radije žele da glorifikuju nekog Arkana nego li Mokranjca ili Crnjanskog? Da budem 30 godina etiketiran kao građanin drugog reda zbog šačice vlastoljubaca koji pocrkaše da se utrkuju ko će više da ukrade ovu već 700 godina napaćenu zemlju? Da budem 30 godina etiketiran kao budala jer TI ZA SVAKU JEBENU POTVRDU U OVOJ SRBIJICI I DALJE TREBA NEKI IZMIŠLJENI PAPIR IZ KATASTRA KOJI I DALJE NE ZNAM ŠTA JE!?

Ne mogu više da nabrajam ni etikete zaista, umoran sam, to sam već rekao. Umoran sam od hronične laži kojom nam vreme maže oči da je sve u redu, a svedoci smo da živimo u nenormalnom vremenu, i ko je ovde više lud? Vreme ili mi? Ko smo mi danas nego obični lažovi? Lažemo vreme da je sve u redu dok idemo na posao iako ne znaš da li ćeš na putu do posla završiti na respiratoru. Lažemo vreme da je sve u redu dok ne idemo na posao jer možemo da otputujemo na odmor iako si svestan da su sve granice zatvorene i da možeš da otputuješ da vam ne lajem gde. Plus respirator, ne zaboravite! Lažemo vreme da konačno možemo da se družimo sa svojim prijateljima ali onda se setiš da su te oni izdali i ostavili još u prvom piku prvog talasa kada je sve ovo počelo pre 765. hiljada godina u martu. Lažemo vreme da ćemo konačno raskrstiti sa pokojnom simpatijom koja se javlja svakog retrogradnog Merkura da te podseti da i dalje ne možeš da ideš nigde sve dok joj ti to dopuštaš. Da li treba ponovo da spominjem respirator? Lažemo vreme da ćemo se konačno posvetiti sebi i aktivirati te spojlere koje vučemo od predškolskog ali umalo da zaboravim – pa ne smemo nigde jer što te ne ubije sačeka te na respiratoru, ako ste se uplašili da ga neću spomenuti.

Mislio sam da ću se osećati lakše na kraju ovog pisma Haralampiju koje ni tada u srednjoj nisam razumeo, baš kao ni sebe sada, ali i ne baš. Ipak, moram priznati da se osećam bar za mrvicu bolje jer svu svoju konfuziju koja mi se mota po glavi već duže vreme, isto tako konfuznu stavljam na papir u nadi da će je neko od vas konfuznih takođe shvatiti. Sve će ovo proći. I koronavirus, i Vučić, i protesti, i Dua Lipa, i komarci, i suzavac, i to vreme koje sam toliko ogovarao tokom čitavog teksta. Jedino što nam ostaje smo mi – sami sebi. Da ne kažem, ono što mi ostaje sam ja. Sve situacije iz sadašnjosti su kreacije naše prošlosti, što implicira i da su sve situacije iz sadašnjosti temelj za kreacije u budućnosti. Ako upravo sada psujemo 35. komarca koji nas je ujeo ovo veče, sumnjam da ga nećemo opsovati i narednog leta. Ako upravo sada plačemo nad svom sudbinom koja nas je zadesila od rođenja, sumnjam da ćemo sa tim emocijama zapevati braćo mila ovu pesmu svi u nekom budućem periodu. Ako upravo sada kukamo prijatelju na ramenu kako nas je džukela ostavila, ne verujem da nas na sledećem ćošku neće sačekati ista takva džukela spremna da te otrese kao slinu, excuse my french. Ali ako se prihvatimo upravo sada, sa svim vrlinama i manama iz prošlosti, biće nam lakše da se nosimo sa izazovima koje nam budućnost nosi. Jer uvek će ih biti, i uvek ih je i bilo, samo nam se čini da ih je sada više jer su sve informacije dostupne na klik, dok smo ranije za neke čekali goluba, poštara, brod ili čitali u novinama kada odemo do trafike.

Znam, umorni smo od protesta i promena, ali dok ne promenimo sebe, ne možemo promeniti druge. Kako da očekujemo da se Šizoje promeni kad mi nismo spremni za promenu? Kao nacija kolektivno vibriramo nemoć i beznadežnost, a to su najgore emocije koje mogu da zadese neko živo biće. Nemamo ništa od toga. Zato radimo na sebi svaki dan, kao pojedinac kako bismo imali bolje utaban put u novo sutra. Znam, prevrćete očima već par redova unazad jer mislite da sam se okliznuo u motivacione govornike koje će vam sada uvaliti neke kurseve o visokim vibracijama i krstarenja – NE! Sve što želim da kažem je da osluškujemo sebe i svoje želje i radimo na ispunjenju istih, ma koje da su u pitanju.

Nije najidealnije vreme za pozitivne zaključke ali šta smo dobili od svih ovih negativnih kojima smo izloženi od marta meseca ove godine? Reći ću vam odmah šta smo dobili – stres, pojačano znojenje, zanoktice do Prokletija, opadanje kose na pečate, višak kilograma, bubuljice, ekplozivnu dijareju, treba li da nabrajam još ili da popunite sami praznu crtu __________? Evo vam jedna ukoliko zaista želite. Nemam drugi recept, osim ovog blanko recepta koji mi je prepisao zubar prošle nedelje ukoliko mi baš zagusti za neki bromazepam.

Niko se nije spremao za ovakvo vreme, niti učio u školi ili na fakultetu ali kukanjem dobijamo još više kukanja, stresom još više stresa, očajanjem još više očaja i tako u krug, u krug, u krug, u krug, u krug, igramo valcer ja i drug. S tim što, za razliku od početka teksta, ovaj valcer vodim ja. I “vreme će pokazati ko je Ivana Sirena”.

Korono vrati se, sve ti je oprošteno! Osim Evrovizije.

Kao što niko pre 4 meseca nije mogao da pretpostavi kakva će nam biti bliska budućnost, tako ni ja nisam mogao da pretpostavim kakav će nam biti upravo ovaj trenutak koji živimo, jer želeli to sebi da priznamo ili ne – sadašnji trenutak je jedino što imamo u životu. Ali da ne čeprkamo ispod površine odmah na početku bloga, zaustaviću se ovde sa tim trenutkom jer ipak smo mi poznati kao jedan iznad svega površan narod.

Odlično nam ide u toj površnosti, da ne citiram već svima dragi lik sa malih ekrana, ali to upravo radim – “neprijatno mi je koliko nam dobro ide”. Čini mi se da se epopeja o koronavirusu završila brže nego što je počela i da je njen kraj došao još tiše nego njen početak kada smo se našli zatvoreni u domovima dok si rekao keks (nikada nisam shvatio zašto je reč keks sinonim za brzinu ali više o tome kada budem pisao predgovor za novo izdanje rečnika jezičkih barijera i nedoumica, stay tuned Ivane Klajn).

Sve se brzopotezno završilo u roku od jednog popodneva kada je ukinuto vanredno stanje i narod potrčao u bašte kafića gde su uz prvi srk produženog sa mlekom i kisele sa ledom bez limuna zaboravili i “s” od “socijalne distance”. O “k” od “koronavirusa” da i ne govorim, iako se to slovo vazda primenjuje u bogaćenju našeg svakodnevnog vokabulara. Svi dani strahovanja od novog sutra, sa zebnjom iščekivanja svake nove konferencije za štampu, coktanja kad neko od novinara nema zrno ljudskosti prema tim lekarima koji stoje pred njima, dvostrukog coktanja kada neko od predstavnika vlasti vređa i ovo malo mozga što nam je ostalo, psovanja na sve i svja što hoda i ne pridržava se propisane razdaljine nego liže gelendere i kašičice, besnog gledanja kroz prozor komšije koji krši policijski čas i izlazi sedmi put da prošeta svog kera (brojao sam), i da li zaista želimo da nastavim da brojim!?

Ti sediš zatvoren i nagojen, izgrickanih zanoktica do lakta i izgrickanog svega ikada što je moglo da stane u frižider jer te mnogo baš bolelo za najjednostavnije recepte na svetu, meditacije, učenja petog jezika, usavršavanja kursa iz programiranja ili vezenja goblena, joge, brzog čitanja ne bi li stigao da tog Sindi Šeldona kog si godinama mahnito kupovao na akciji “3 za 399” sažvaćeš i obogatiš svoj rečnik za stori na temu – “Evo šta sve možete dok ste kod kuće”. Zaista nismo znali da kod kuće možeš da radiš sve te stvari koje i inače radiš – dok si kod kuće?! Hvala vam dragi moji saborci sa početka bloga. Nisam se osetio više prosvetljenim još od momenta kada sam saznao da je Marina Tucaković umesto “zove te zauvek tvoja flajka od nemira” napisala “voli te zauvek tvoja Lajka iz svemira”. Ali koga zanima kada je prvi dan nakon ukidanja vanrednog stanja petak i taj, sada već od pre Hrista haštag #ostanikodkuće zamenjen brzom svetlosti sa #kudazavikend #izlazak #tgif #skupilose #drustvostaro #probudilo #alase!? O koleginicama sa Instagrama koje su i za vreme karantina nekontrolisano otvarale pr pakete i poklone od klijenata kao da im kurir živi u podrumu privezan za radijator, tek ne mogu da komentarišem, jer će se onda moj blog štampati kao za vreme komunizma – u knjigama “na metar”.

man in coveralls standing by ironing board
Photo by cottonbro on Pexels.com

Na moju veliku žalost, ili sreću, kod kuće sam sve vreme radio tako da nisam stigao da postanem Zvonki 2.0 koji je savladao tehnike dekupaža, grafičkog dizajna, pređenih svih nivoa na Duolingu, kreiranja sajtova i slaganja ormara po bojama. Verovatno jedna od stvari koju nikada sebi neću oprostiti je činjenica što nisam stigao ni da napravim tu dalgona kafu ili da savladam recept za slane štapiće koje još samo moja komšinica Rada i ja nismo mesili, mada ni za nju nisam siguran. Znam, nisam mislio na vreme o svojoj karijeri tako da ćemo i ove godine ostati uskraćeni za moj kurs “Kako postati influenser u tri lagana koraka” (i naravno po ceni od 400 evra sa popustom za studente kao večiti sinonim za nemaštinu).

U tom sveopštem ludilu, kada si mogao (a možemo i ovog momenta) da se uverimo kako Orvelovski scenario funkcioniše i u stvarnom životu, ipak sam stigao da pričam i sam sa sobom. Nisam baš uvek čuo svoje misli od konstantnog žvakanja neke hrane ali ono što sam uspeo da načujem je da sam konačno naučio da više slušam sebe i svoj unutrašnji glas, koji nepogrešivo zna, u svakom momentu, šta je za nas ispravno, a šta ne. Probajte i vi već ovog trenutka. Zastanite i zapitajte se koliko ste se smorili sa ovom “toplom vodom” od zaključka i da se gorko kajete što ste odvojili ova tri minuta i pročitali moj blog?!

Šalu na stranu, ali toliko je zluradih ljudi na ovoj planeti koji planiraju svoj dan tako da bi vama podmetnuli nogu, pa zašto biste onda i vi to radili sami sebi!? Slušajte se više. Ne budite sami sebi neprijatelj. Znam, teško je i smara vas, i ja sam sada dosadan. Sve razumem. I sam sebe smaram. I gadi mi se ta površnost svuda i ne sećam se kada mi se srce uzlupalo od simpatije, nego od konstantne anksioznosti koja se primiri samo ukoliko je u blizini misao “hmmm…šta ću jesti kasnije”!? Ipak, razumevanje je prva osobina koju stavljam na spisak iz moje edicije storija – “Šta sam naučio za vreme koronavirusa” (koja naravno ne postoji, ali tu sam da golicam maštu). Druga osobina je smeh ali nisam došao ovde da pišem priručnik iz popularne psihologije nego da jedni drugima olakšamo dušu.

Ako vam se peva – pevajte odmah, ako vam se psuje – opsujte slobodno! Ako želite da promenite posao – šta čekate, lepši vas čeka iza ugla, ako vam se raskida – ne znam bolji momenat za to od ovog sada! Ako patite za pokojnom simpatijom – patite, ali ipak požurite malo što se toga tiče, neće se nova pojaviti ispod ove pokojne. Život je jedan i bojim se da to izgovorim i sada ali – jako je kratak i nemamo baš vremena za trošenje na lažne prijatelje, lažne poslove, lažne pratioce, lažni sjaj, lažne odnose i sve ikada što možete da navedete ukoliko vam već do sada od svega navedenog nije proradio čir na dvanaestopalačnom. Zaustavite se, baš kao što je morao ceo svet da se zaustavi da bismo shvatili da treba više da vrednujemo ovaj trenutak u kom upravo ovo čitamo jer – to je jedino što zapravo imamo.

 

                                                                                                 kraj. 

 

*U danima karantina i samoizolacije, setih se da sam u svojoj potrazi za visokom vibracijom predavne 2018. pokrenuo svoj Prelepost blog i nikada osim prvog teksta o motivaciji (voimjaoca) nisam napisao do danas kada želim da u ovom preteškom trenutku za celokupno čovečanstvo ostavim svoj optimističan trag u vidu ličnog virtuelnog dnevnika. Ovo je poslednji tekst iz serijala o koronavirusu koji posvećujem svima nama koje razum i dalje služi. Hvala vam.

 

Korontin

Adrenalin me prvog jutra samoizolacije još uvek nije popustio nakon činjenice da je na snazi vanredno stanje. Ali ne poput onih kojih se sećamo iz detinjstva (yup, bilo ih je često i to baš u martu), nego je vanredno stanje na čitavoj planeti. Ne znam koliko je prethodna rečenica odjeknula u vašoj glavi ali ja je nesvesno ponavljam u loop od kako je rečeno na konferenciji da startuje baš tog momenta.

Pored nedostatka kolektivne svesti koja nam fali (i faliće) od kako postojimo, zajednička dijagnoza za celokupni srpski živalj je da patimo od opšte prihvaćenosti celog sveta. Obeleženi raznoraznim etiketama primitivaca, divljaka, zločinaca, milosrdnih anđela, premijeroubica i još zilion pogrdnih imena, konačno možemo da odahnemo jer sve nedaće kojima svakodvevno svedočimo se dešavaju i u drugim krajevima planete! Predivne vesti za sve nas, zar ne? Novače, Emire, vaterpolisti, odbojkašice i ostali možete konačno da odahnete jer nam više niste potrebni za ponos i izjednačavanje sa ostatkom sveta! Pa kud ćete veće sreće nesvesnog Srpčeta koji prvi put ikada svoju muku može da podeli sa nekim Pepitom u Španiji ili Li Ćinom u Kini?! Konačno nas niko neće gledati kao mučenike kojima hronično otimaju osnovne namirnice za život, teraju da njihovi roditelji stoje u redu sa kanisterom za hleb, mleko, benzin, primaju platu sa kojom mogu da kupe žvaku (dok ovo čitate, vreme je isteklo pa ne mogu ni žvaku), žive u podrumima, voze se bagerom da zapale Narodnu skupštinu, grickaju semenke dok gledaju sahranu premijera, pevaju rodoljubive pesme po ulici dok im otimaju komad zemlje i tako u limes beskonačno, a nisam došao ni do svog polaska u srednju školu!? Ne sekirajte se Pepito i Li Ćin, jer šta može korona meni? Šta mi može, šta mi sme? Sada smo svi ravnopravni, svi jednaki, moj pasoš važi onoliko koliko i tvoj jer trenutno sa njim možemo do kupatila. Kosmičku nepravdanu, zapisanu još u kremanskom proročanstvu, Srbin konačno može da nadomesti linkom na svom statusu koji vodi do tabele da je u zemljama koje su nas nekada bombardovale mnogo više umrlih od virusa nego ovde! I opet kolektivna nesvest i pamćenje čovečije ribice…

No, dobro. Ne zamerite usled mojih šizofrenih skakanja sa teme na temu, ali sve se plašim da ću nešto preskočiti da spomenem i onda kao Tolstoj od 1000 strana Ane Karenjine, na 700 opisuje Ljevina dok kosi livadu.

mona lisa with face mask
Photo by cottonbro on Pexels.com

Mama je u panici prvi dan odjurila na posao jer su mejlovi  iz ministarstva (kako RTS voli teatralno da najavi prenos naših izbornih rezultata na BBC-u: POD OZNAKOM HITNO) počeli da pristižu od sabajle, ja sam u još većoj panici odjurio do frižidera!? Oduvek sam voleo ljude koji pod stresom gledaju setno u daljinu i puše jednu cigaretu za drugom. Ja pak, jedem kao da sutra ne postoji i okupiram mozak sa sto jednom glupošću, samo da ne razmišljam previše o ozbiljnosti situacije, a svi smo svesni da non stop razmišljam o tome i imam tremu kao pred svoj prvi interni u muzičkoj od kog i dan danas imam počasno mesto sa fotografijom u medicinskoj terminologiji pod slovom “E” – eksplozivna dijareja. (imam i za melodijski diktat iz solfeđa, ali da ne skrećemo sa teme ponovo na moje dijagnoze iz detinjstva).

Što se sto jedne gluposti tiče, slagao sam vas, u pitanju je milion i jedna ali izdvojio bih samo neke od mojih, kako bi vaseljenske influ volele da kažu – martovskih favorita: prepucavanja sredovečnih Srba po facebook statusima ko kako od profesora iz nastave na daljinu izgleda, govori, ponaša se, trepće, diše POSTOJI i kako bi oni to mnogo bolje znali da predaju, a dajbože da imaju završenu i srednju školu (o ovome ću poseban tekst mili moji, ne brinite se), zatim utrkivanja domaće estrade ko će prvi da se snimi sa svoje terase i prenese svojim fanovima “duboke, svrsishodne” poruke o ostanku kod kuće, a o tome govore tek na poslednjem mestu nakon što prvo: prikaže novu nekretninu u Beogradu na vodi poput Nede Ukraden, istakne grudi koje flešuju ispod najgroznijeg autfita na svetu poput Maje Nikolić, izmišljaju da možda i imaju koronavirus poput Jelene Gavrilović ili Biljane Srbljanović, koja piše kako ne zna odakle joj dotična iako svi znamo da je bila u Italiji pre mesec dana?! O Milanu Kaliniću koji skuplja lajkove na svom trećerazrednom humoru iz 2002. dok navodno podučava od kuće svoje mega nevaspitano dete ne želim da komentarišem, o Nikoli Rokviću koji je odjednom prestao da doji svoje dete (decu!?) i počeo da prikuplja pomoć starim licima po svom kraju takođe, a tek ne želim o Aleksandri Radović ili Svetlani Aleksić koje su odjednom mikrofone zamenili Hristovim raspećem i pozivaju ljude na liturgije i pričešća. LIŽITE KAŠIKE U SVOJA ČETIRI ZIDA (Oduvek sam želeo da i ja kažem nekome ovu floskulu i ovo je moja mala pobeda za danas).

Da, slažem se da poznati treba da iskoriste svoju “moć i uticaj” i apeluju na svoje pratioce da ostanu u svojim domovima (naravno, o bilo kojoj aktuelno društveno odgovornoj temi), ali kada to radiš iz krajnjih namera, zarad primećenosti i lajkova tvoje odveć poljuljane karijere i nedostatka angažmana koji bi istu oživeli, onda dođi da te sastavim sa crnom zemljom i da ne nastavljam da citiram Zoricu Marković, opsovaću bez potrebe iako imam svako pravo na to jer pišem sam sebi. Jedina teorija zavere koja bi trenutno kod mene imala bilo kakvu prolaznost je činjenica da li je Anabelči poslata od strane države u onaj pregrozni program da bi držala penzionere prikovane za ekran…

                                                                                              (…nastaviće se…)

*U danima karantina i samoizolacije, setih se da sam u svojoj potrazi za visokom vibracijom predavne 2018. pokrenuo svoj Prelepost blog i nikada osim prvog teksta o motivaciji (voimjaoca) nisam napisao do danas kada želim da u ovom preteškom trenutku za celokupno čovečanstvo ostavim svoj optimističan trag u vidu ličnog virtuelnog dnevnika.

Oksimoron

Vikend je došao, as always, brzinom svetlosti i sve one obaveze i obavezice koje gomilaš svakodnevno i presipaš iz danas u sutra misleći da ćeš ikada imati više vremena, kog znaš da unapred nemaš, su te sačekale za naplatu. Ovog puta, dan pred samoizolaciju sa kamatom. Ne toliko od činjenice da ćeš zaista imati neodložnog posla i da ćeš nastaviti da budeš jedan prokrastinator sa ponovo-zaboravih-sa čim-u-Biku, već što kompletan život može da ti se okrene upside down za manje od jednog dana i da taj račun koji nisi stigao da platiš u pošti toliko više nije važan…

Već nedeljama sam bio svestan situacije koja se dešava pa sam suptilno i nenametljivo pokušavao da zavaravam sebe da je sve kul, ali i ostale koji tek nisu znali šta će nas sve zadesiti. To zavaravanje samog sebe je disciplina sa kojom bih mogao da se prijavim za sledeću sezonu emisije “Ja imam talenat”, s obzirom na to da je odlično hendlujem još od detinjstva. Svaki put kada sam se našao u nekoj teškoj životnoj situaciji trudio sam se da – smijehom strah pokrijem. Ali da sada ne citiram Merlina (iako znam da sada svi pevušite ovu pesmu i drago mi je zbog toga) i da ne počnem naširoko da pišem o stvarima sa kojima bi istog momenta mogao da se pozabavi prvi psihoterapeut iz Palmotićeve, nastaviću tamo gde sam stao (o ovom drugim talentima ćemo neki naredni put).

grayscale photo of building
Photo by Alexander Zvir on Pexels.com

Polako ali sigurno su poluproverene informacije počele da preplavljuju društvene mreže uz koje nisu bili pošteđeni ni mediji, samo što su se iste kod ovih drugih zvale, popularno – fake news. Primetio sam da je to jedna od omiljenih sintagmi na RTS-u kada žele da naglase kako su oni jedini provereni javni servis uz koji imamo pravo da znamo sve. Istina, provereni svakako od strane jednog čoveka koji će olovkom da štiklira šta sme da se govori ili da hemijskom podeblja šta bi trebalo da se naglasi i forsira sa ciljem zastrašivanja naroda. S druge strane, u narednih par dana dok gledam taj suludi narod koji poput smrdibube u lampi besciljno baulja ulicama, postajem sve veća pristalica gorenavedenog podebljavanja hemijskom. Permanentni marker nama ne bi bio dovoljan…

Subota je protekla uz moj dar da ljudima izmamim osmeh na lice i, vođen našim dragim italijanskim saborcima u ovom celom planetarnom ludilu koji nedeljama od muke & nemoći pevaju sa svojih balkona, učinih isto ispunjavajući želje ljudima koji su mi pisali na Instagramu. Ludo smo se zabavili kao i moj komšiluk koji je satima slušao moje milozvučno falširanje sa prozora. Izvinjavam se, adrenalin. Ipak, ujutru nakon pristiglog mejla od direktorke da se od sutra ne gledamo na poslu i da ćemo raditi od kuće do daljnjeg, više mi ništa nije bilo smešno.

U sekundi sam osetio da je mozak počeo da mi radi 300 na sat, a ni na jedno pitanje u tom momentu nisam imao odgovor: da li sam zaražen, da li ću završiti na infektivnoj, da li su svi ljudi koje poznajem dobro, da li da pobegnem kod mame ispod ćebeta, da li će biti hrane za sve, da li će ponovo biti asepsola u Liliju, da li je asepsol uopšte i kompetentan u borbi protiv virusa, da li će Hurricane otići na Evroviziju, da li upravo svedočimo kraju civilizacije bez da zapišemo igde stranice istorije za buduće generacije jer ih više neće ni biti, da li je ovo sve američka propaganda koja ima za cilj da oslabi čeličnu kinesku ekonomiju, da li ćemo svi pomreti i da li je Arkan živ, kao prioritet broj jedan svih prioriteta u Srba, mili moji?! Odlučio sam se za opciju da pobegnem kod mame ispod ćebeta i svesno pristao na samoizolaciju narednih 14 dana, uveravajući sebe da sam time iskoristio najjaču pomoć prijatelja koju takmičari imaju u čuvenom kvizu Milioner.

Mahnito sam dokotrljao kofer na sred dnevne sobe i panično počeo da se pakujem. U magnovenju sam strpao najveće gluposti koje mogu da ti padnu na pamet u tom momentu jer ne znam ni na koliko dana odlazim? Jedino što sam znao je da ću radije peške otići kod mame nego ući više ikada u gradski prevoz jer sam se osećao kao pokretna zaraza već danima kako uđem u tu kontaminiranu gasnu komoru u kojoj se svi o tebe trljaju i dodiruju.

Za divno čudo, cargo je naišao brzinom svetlosti i ja sam izleteo iz stana glavom bez obzira sa pakovanjem vlažnih maramica u jednoj ruci i koferčinom u drugoj, dok mi je iz džepa od jakne provirlivala boca sa fajtalicom nekog sredstva za dezinfekciju koju sam pronašao u kupatilu. Ne želim ni da zamislim kako sam izgledao vozaču dok sam prilazio kolima, a još manje ljudima na autobuskoj stanici gde su se i dalje, uglavnom, ponašali kao da se ne dešava ništa. Panika u glavi je već razvijala filmove sa scenarijima apokalipse u kojima idem po ulici od osobe do osobe, tresem ih za ramena i urlam kako ćemo svi umreti. Verujem da tim tempom ne bih došao do glavne muške role u vidu neustrašivog Vil Smita, nego bih ostao na nivou šizofrenog statiste nominovanog za Zlatnu Malinu.

U paralelnom, ali realnom univerzumu sam otrčao na prvi slobodan šalter i kupio kartu za jedinu sigurnu tačku na planeti u tom trenutku, a to je dom. Sve vreme sam odmahivao glavom i ispod oka gledao sve te bezbrižne ljude koji se dodiruju i ograničavaju jedni drugima lični prostor. Ulazak u autobus je tek bio cirkus: prvo sam naprskao obuću, zatim stazu do sedišta, sedište, naslon, zavesu, prozor, rukodržače, azilanta i sve što je moralo sledećih par sati da bude u dodiru sa mnom je već bilo natopljeno alkoholom. Molio sam se da niko ne sedne do mene ali to je bilo nemoguće jer ipak je u zemlji bilo još ljudi koji su znali da će od sutra biti proglašeno vanredno stanje i da je ovo poslednji trenutak da možeš negde još uvek bezbedno da pobegneš. Bezbedan beg, kakav oksimoron, zar ne? Baš kao i celokupan dan.

Umesto bezbrižnog ručka sa prijateljima pored reke, jedni drugima smo dojavljivali gde možemo da kupimo osnovne namirnice za život, umesto maratona omiljene serije gledali smo hitnu konferenciju za štampu, a umesto večernjeg izlaska smo guglali koja dežurna apoteka ima na stanju dezinfekciona sredstva? Osećanje da radim isto što sam radio milion puta do sada, ali da sve vreme postoji šansa da ću se zaraziti i ugroziti sebi život i drugima teralo me je naravno na proliv. Niko nije mogao da dođe sebi (verujem da dosta njih ne može ni danas) šta nas je sve zadesilo u životu, a tek je mart. Nisam supruga gorenavedenog kriminalca, ali ne mogu, a da se ne zapitam – ko će ovo ludilo da otera?!

                                                                                             (nastaviće se…)

*U danima karantina i samoizolacije, setih se da sam u svojoj potrazi za visokom vibracijom predavne 2018. pokrenuo svoj Prelepost blog i nikada osim prvog teksta o motivaciji (voimjaoca) nisam napisao do danas kada želim da u ovom preteškom trenutku za celokupno čovečanstvo ostavim svoj optimističan trag u vidu ličnog virtuelnog dnevnika.

Cirkus Corona

Prolazili su dani, a na ljudima se i dalje nije video nikakav strah niti pojam o tome da nas nešto nikad viđeno do sada čeka tu odmah iza ćoška. Ova pompezna pređašnja najava zvuči kao razglas sa starog kamioneta tek pristiglog cirkusa Corona u Blokovima svakog proleća. Od malih nogu me zanimalo sve šta se krije iza tih pohabanih zavesa ali nikada zapravo nisam želeo da prisustvujem takvoj nekoj predstavi. Nije daleko od istine i sada kada bolje razmislim…

Svako od nas je i dalje bio preokupiran svojom svakodnevicom, između jurnjave za prevozom do posla i skrolovanjem tuđih života na Instagramu. Moje odveć šizofrene misli (jer retrogradni ali i ne) je prekidao jedino zvuk prstiju po tastaturi koji zastane u momentima kada više nisam mogao da se setim koju pesmu bih mogao da pustim na You Tube-u. Uvek se okrenem muzici za instant dizanje vibracije dok čekam još jedne u nizu maestralnih “sad za odmah” zahteva ili “samo povećajte logo” situacija od mojih dragih klijenata. Da me je tih dana iz nekog ćoška posmatrao psihoterapeut i pratio moje ponašanje, siguran sam da se moj dosije ne bi razlikovao od ostalih zaposlenih u Beogradu ovog proleća (you wish).  Ali, negde iza svega toga kao da se u vazduhu osetilo neko zatišje pred buru.

white and blue horse carousel
Photo by V gtrei on Pexels.com

Otrkiven je i prvi slučaj zaraženog u Srbiji. Na mađarskoj granici, u Subotici, Srbin, Mađar, više se ni ne sećam, sigurno je samo Toni Bedalov usplahireno trčao na Horgoš da napravi prilog za uključenje u Dnevnik 2. Kao da je pa bitno ko je prvi zaražen, ne takmičimo se na pab kvizu pa da moram sve da znam!? Teorije zavere kakve ne možemo da zamislimo ni u najluđim snovima su krenule da se šire i brže od tog ozloglašenog nevidljivog neprijatelja koji nam je pokucao na vrata. Po mom mišljenju (pravilno je i po meni, eto i to sam vam rešio), 001 zaraženi u Srbiji je verovatno neka pevačica ili još gore – političar. Prva je imala zakazanu tezgu u Fufen Fafenu koja ni po cenu života nije mogla da se odloži ili drugi, već neki veliki državnik koji je ponovo, baš malopre u Jutarnjem, napomenuo da je išao u posetu Kini jer je našoj čeličnoj braći tada trebala pomoć, koju su, siguran sam, a od koga drugog mogli da dobiju nego od nas, nebeskog naroda. Sure, Jan, samo su tebe čekali da im nešto otpevaš.

Ko god da je prvi zaraženi, u momentima dok ovo pišem toliko je nevažno. Čak se ni ne sećam kada se to desilo iako sam uveren da se sve to odigravalo prošle nedelje! Od unutrašnjih previranja kada se šta dogodilo, da li isuviše daleko ili nedavno, imam prekid filma i zaista će mi pozliti jer ne sumnjam da nas uskoro neće zadesiti Dan mrmota scenario.  Možda ga već živimo na najjače? Bar da smo svi harizmatični kao Bill Murray iz gorepomenutog filma pa i da nam bude lakše da prebrodimo ovo stanje, ali ne – pojedini su se uhvatili širenja panike kao trenutno aktuelna gospođa iz Valjeva za svojih deset kilograma brašna.  Zato bolje da se zaustavim sad. Predivno ali i ružno, sramite se! Čestitke!

 

(nastaviće se…)

 

*U danima karantina i samoizolacije, setih se da sam u svojoj potrazi za visokom vibracijom predavne 2018. pokrenuo svoj Prelepost blog i nikada osim prvog teksta o motivaciji (voimjaoca) nisam napisao do danas kada želim da u ovom preteškom trenutku za celokupno čovečanstvo ostavim svoj optimističan trag u vidu ličnog virtuelnog dnevnika.

 

 

Korona & Rimski

Sredinom januara, u našim jutarnjim ritualima “prelistavanja” storija umesto dnevne štampe ko je propustio koji event sinoć (ili bolje rečeno – na koji to događaj ponovo nismo jedini pozvani) Doris i ja smo se dotakli, između ostalog, i potresnih snimaka iz Kine koje je dan pre toga objavila na svom profilu. Na njima su uznemirujuće scene sa kineskih ulica i pijaca u kojima ljude odnose u providnim kovčezima u karantin. Ukratko – mešavina Spilbergovih filmova pred apokalipsom pomešana sa pijačnim danom petkom u Petlovcu Radoša Bajića.

Saznali smo da je reč o do sada nepoznatom i neotkrivenom virusu koji kosi sve pred sobom i da će nas tek čekati “pakao”. Kao rođeni hipohondar, ali sa ne znam ni ja više kojom kućom u Blizancima, istog momenta od samog gledanja sam osetio prve simptome zaraze iako za početak nisam znao ni kako se zove. Kada sam otkrio da je u pitanju radni naziv korona, odmah smo priču okrenuli na smeh pitajući se da li će i sa ovom Koronom Tanja Savić snimiti duet i gde je i šta radi Rimski iz čuvenog dvojca (nećemo sad opštemestašiti da ne znamo ko su gorepomenuti).

Međutim, dok je vest stigla iz Kine u medije, mi smo već znali da se tamo negde nešto ozbiljno dešava. Odmah smo krenuli sa teorijama zavere da svi znamo koliko zilijardi Kineza ima na planeti i da će se sve raširiti brzinom svetlosti. S druge strane, bili smo uvereni da je sve krenulo od prljavštine sa jedne Vuhanske pijace jer znamo da je čeličnoj braći najmanji problem da bilo šta sa poda mogu da ispohuju u dubokom palminom ulju i pojedu.

people holding mask over a sculpture
Photo by cottonbro on Pexels.com

Planeta nas je već mesecima unazad očajnički upozoravala da usporimo i oslušnemo šta ima da nam poruči – požari u Amazoniji, Australiji, poplave u Veneciji i sneg u Sahari, ništa nam nije bilo sveto i dovoljno dok prvi na udaru nismo postali mi lično. Ljudi – oboleli u sopstvenom besu i obesti kapitalizma. Željni svega što hiperprodukcija i ovaj prebrzi milenijum ima da nam ponudi. I sve stane u jedno veliko NIŠTA kada shvatimo da nam je ugroženo zdravlje i ništa drugo osim zdravlja. Nismo morali da budemo potomak Tarabića iz Kremni da shvatimo da će sve brzinom svetlosti pojaviti i kod nas…

                                                                                           (nastaviće se…)

*U danima karantina i samoizolacije, setih se da sam u svojoj potrazi za visokom vibracijom predavne 2018. pokrenuo svoj Prelepost blog i nikada osim prvog teksta o motivaciji (voimjaoca) nisam napisao do danas kada želim da u ovom preteškom trenutku za celokupno čovečanstvo ostavim svoj optimističan trag u vidu ličnog virtuelnog dnevnika.

 

Promena

Promena. Koliko “strašna” reč! Danas, kada život posmatram iz skroz desetog ugla u odnosu na ranije, promena je za mene reč koja dobija sasvim novu dimenziju.

Sada bih mogao da probam sa: “Promena – mmm kako se lako razmazuje po hlebu! Promena – kako je lepa i jednostavna! Promena – ma prste da poližeš! PROMENA. Zvuči kao scenario neke reklame za novi puter namaz sa alpskih pašnjaka. Kad na svoje omiljeno toplo pecivo namažete “Promenu”, pa preko toga ovogodišnji bakin džem od kajsija, pa šolja mleka (može i čaj za nas intolerantnije na laktozu) i prelepa pesma u pozadini, postoji li lepši početak jutra za svakog od nas? Kada ga upotpunimo kriškom ili parčetom dobre, stare “Promene”?

Sada sklonimo navodnike i veliko slovo sa promene i pročitajmo je ponovo, kao nekad. Promena. Ne znam za vas, ali ja i dalje toliko želim tu krišku sa “Promenom”! I dalje za mene predstavlja taj slatki namaz kojim možeš da započneš dan. Ne plašim se više promena. Lažem, plašim se ali mnogo manje nego pre samo par meseci. I radim na tome da to osećanje nestane i zauvek ostane samo ono lepo što nas za promene vezuje. Promene su nešto najnormalnije i najprirodnije što na ovom svetu imamo. Samo smo to zaboravili na našem putu odrastanja.

Pokušaću još plastičnije da vam predstavim. Smena dana i noći. Prosto. Zar to nije promena? Šta ima loše u svetlucavim svitanjima ili treperavim sumracima? Ne znam da li je lepši osećaj kada te prvi zrak Sunca ujutru nežno pomiluje po licu, ili te poslednji zagrli dok posmatraš svoj odraz u površini neke reke ili mora pored kojih uživaš. Smena godišnjih doba i sve što uz njih ide! Drugačije se oblačimo, drugačije planiramo dan, drugačije se hranimo, na drugačija mesta izlazimo, zaljubljujemo, odljubljujemo, praštamo, smejemo, drugačije misli nam se “motaju” po glavi! Ne primećujem da sam napisao nešto strašno u poslednjih par redova, a pišem isključivo o promeni. Najbitnije od svega je razumevanje. Ovo ću napisati verovatno još hiljadu puta ali nije mi teško. Hoću sa vama da podelim sve što sam stekao od životne i duhovne mudrosti na svom mlečnom putu što mi je pomoglo da se danas osećam jače, voljenije i hrabrije. Dok ne promenimo sebe ne možemo promeniti svet!

P.S. Ideja o blogu je došla ko zna kada u prošlosti kada sam se plašio i sebi da priznam a kamo li da nekome pomenem, a da mi se taj neko ne nasmeje u facu. Prve redove ovog teksta sam pisao u januaru ove godine, kada sam bio bez posla, zbunjen, na raskrsnici kako dalje i zašto, ne sluteći da sam upravo tim prvim redovima u kojima zvučim kao školovani copywriter prizvao sebi posao svojih snova, u kom toliko uživam, da puna dva meseca nisam stigao da napišem reč dalje od početka. Sve je moguće, i ovde sam da vam sve te mo(gu)ćnosti prenesem na papir. Hvala vam. ❤